HRANA

Snenokle II

Jelena — Tue, 31 Aug 2010 14:11:31 +0000

Kad sam bila dete, stalno sam nesto izvoljevala oko hrane… Te ne volim supu, te mrzim sarmu, te karfiol necu ni da vidim… I tako stalno. Cuvale su me bake i tetke i mislim da sam im bas zadavala glavobolje. Jedna od tetki, kad vec izsizi sa mnom, imala je obicaj da mi kaze: “A, sta bi ti? Pticjeg mlijeka?”

Tako sam dugo godina verovala da se izraz pticje mleko koristi za nesto sto, zapravo, i ne postoji. Naravno, nisam bila u pravu, i to sam shvatila kad sam se doselila u Suboticu.

Jedna drugarica iz razreda, jednom prilikom, nam pricala kako se prethodnog dana strasno najela, toliko da joj nije bilo dobro. “A sta si jela?”, pitam je. “Pticje mleko.” Krenem da se smejem k’o idiot, pa je pitam kako je moglo da joj pozli od necega sto ne postoji? A ona me belo gleda… Tada mi objasnise da je pticje mleko, u Subotici, jedan od naziva za snenokle. E, svasta cu u zivotu cuti i nauciti!

Tweet This Post

Bunjevačka ila

kowalsky — Tue, 31 Aug 2010 09:14:55 +0000

Kolega Dragan (Vuković) je pre par dana išo do Bajmaka, di je održan Festival bunjevački ila, peti po redu.

Bilo i nošnji, tušta kojekaki ila, a naišo (skoknio) je i nekaki ministarski pridnjak, da koješta (kao “svečano”) nadivani narodu, posli da se valjano potkoži, pa da zgrajsa natrag u Beograd, di mu je i misto (otkaleg nije moro ni dolazit).

Jevo šta je lega upeco svojim objektivom, a kolege Coca i Bahatnik bi , kontam, mogli bolje znat i lipče objasnit o kakoj se rani ode radi:

Ovo mu dođe ko nika ‘ladnjača, kako bi kazli mi, pobunjevčeni Banaćani.

Jevo i krumpirače. Sa divenicama, naravno, kaki je i adet.

Paprikaš, sa knedlama. Odavde izgleda ko da je pilećiji, al moždar i grešim.

Ovo ne kontam šta bi moglo bit. Liči na kako nasuvo, jesapim, pa el pečeno u masti (mošti) el kuvano, pa ošećereno. Kogod nađe pojma, nek prijavi.

Sledi jedan lip makoš. Što više maka, što manje testa, ako mene pitate, to je recept za zdravo dobar makoš.

Krofne, il fanci, pečeni u masti. O tom sam kandar jedared, dvared već piso.

Nemojte zamerit ako sam štogod nakrivo napiso, ni mi je Bunjevački ni maternji ni očinji jezik.

(fotke: Dragan vuković, subotica.info)

Tweet This Post

Play off Roštiljade 2010

kowalsky — Mon, 30 Aug 2010 14:55:29 +0000

Kako krene zahlađenje, nagoveštaji kiša, tako se bližimo i kraju sezone roštiljanja. A ova sezona je bila prilično plodna.

Za kraj avgusta našlo se ) nešto nakockanog (svinjskog) karea + (pilećije) džigerice na ražnjić, pojačane priloženim tikvicama na ražnju. Tu sam ja zauzeo daleko konzervativniji stav (od Đenerala), pa mi se na (meso za) žicu ne stavlja ništa osim soli. Posebno kad je u pitanju ovako delikat(es)na mesna kombinacija.

Pa polagacko. Dok se lepo ne ispeče (Što baš nije jednostavno – ali je moguće).

Servirati ovako:

Poskidati meso sa žice, pa dodati drobljenog i seckanog belog luka, pa još malo dodržati na vatri, da ostane toplo i da se ti tamo ukusi i mirisi pomešaju.

Dok se priprema, popiti 2-3 rakijice (ako mene pitate, nek bude rakija od kruške ), a uz ovaj specijalitet, tokom obeda i objeda, niz grlo će najbolje kliziti neko (od polusuvo do poluslatko) vino. El belo, el crno – svejedno.

Tweet This Post

Hajdučki kebab

kowalsky — Wed, 25 Aug 2010 08:00:10 +0000

Evo najprostije varijante hajdučkog kebaba:

Meso od (svinjskog) vrata iseći na sitnije komade, začiniti, uvaljati u kuruzno brašno, pa na žicu. Može tu da se natakne još koješta, mi smo dodali još malo slaninice i šljiva.

Jela na žici stvar su čiste kreativnosti (može na žicu praktično sve. mislim, ne baš SVE, npr. stare gume neće dobro ispast na žici). Od tehničko-tehnoloških saveta jedino se može preporučiti da se to na žici bude čvrsto nabijeno, da ne landara.

A onda na vatru. Za ovu priliku ezermester (i biciklista) Gojko napravio je specijalnu površinu za žice, bez rešetke, da ide to neposredno nad žar.

Malo sam oprljio prste, dok nisam savladao ovu novu tehniku tehniku, al vredelo je.

Pre tanjira, može to da odstoji, sa belim lukom, u nekoj pokrivenoj činiji, na (malo laganijoj) vatri.

Tek onda na tanjir.

Žice sačuvati. Možda naiđe žandarmerija, pa da se imate čime odbraniti.

Tweet This Post

Para – dajz

drfuzz — Tue, 24 Aug 2010 12:58:26 +0000

Svugde je dobro rodio paradajz osim na pijaci. Tamo je još uvek drže cenu kao da je nestašica ovog izuzetnog povrća.

Kad sam leti jako gladan onda jedem puno leba i paštete sa odgore paradajza!

Ove godine je i to postalo luksuz, pa sam proredio jedenje.

Aaaaa!

Tweet This Post

Paradajza ko salate

kowalsky — Tue, 24 Aug 2010 09:44:16 +0000

Čisto da i ja prijavim,

i kod nas na selu (u Đeneralovoj bašti) rađa paradička:

Ovaj mali (čeri) nije tretiran ničim, nego izrastao onako, organski. Jede se k’o bombona.

A i krastavci se osunčali:

Nešto imam utisak da sunčani krastavci imaju najbolji ukus.

Tweet This Post

Paradajz invazija

zoran — Sun, 22 Aug 2010 16:00:12 +0000

Paradajz rodio kao glupost u Srbiji. Svaki dan ga oberemo za kanticu ili dve ili za veća dečija baštenska kolica.

Svakog gosta ispratimo sa punom kesom paradajza. Al ne vredi, rađa pa rađa. Prekonoć.

Ne mož tolko paštetom leba namazat ni napravit toliko sendviča sa šunkom i majonezom, kolko ga ima. Moraš kuvat paradajz sosa i prelivat fine penne rigate.

Tweet This Post

Nestašica mleka?

zoran — Sat, 21 Aug 2010 05:54:18 +0000

Živeli!

Tweet This Post

Najbolja best-baj kombinacija s mora

Bahatnik — Thu, 19 Aug 2010 10:09:00 +0000

je nesumljivo da se navata riba pa da se ispeče. E, to nam na Braču nije u potpunosti uspelo. I pored nizijskih, kontinentalnih priprema u vezanju udica, plovaka i olova kod kuma na salašu, kad smo se boli i pslovali kroz naočare koje povećavaju oči, kada smo mrmoljili mantre… Ni pored svesrdnog zalaganja pecaroša svih uzrasta i polova, idealnog mola za pecanje „na prst“, mora bistrog kao svarovski… Slabo. Čak ni moja polomljena leva gornja jedinica s vrhom u mekom olovu, nije pomogla da navatamo dovoljno ribica da bi smo se najeli. Četiri smokvice*, jedna vraćena, a jedna brutalno obezglavljena jer je progutala udicu do želutca, jadnica, i jedan fratar ili špar, tako nešto, valjda.
Ja sam, neteško predviđajući rezultat, kupio nekoliko svežih skuša/lokardi, porcijaša, i pola kile liganja ucelo. Smrznutih. Sasvim su dobre. Samo ih ne treba ubiti od pečenja i sve će biti OK i sa smrznutima.
Prošle godine smo napravili punjene smrznute lignje Dalmatincima, i pohvalili su nas, čak su i mislili da je to fina i meka lignja iz starog dobrog Jadrana, a ne ona grozna gumasta tvar iz Ledo škrinje. Malo smo zamuckujući, kašljucajući i nemušto se pogledavajući priznali da nije bilo svežih jadranskih i junačkih, hrvatskih, lignji na pijaci, pa eto nama dobre i smrznute.“Ako nećete vi … ?“
Skušu se treba očišćenu i malo zauljenu baciti na najljući žar od borovog granja, sačekati da joj malo pocrni koža, okrenuti, kratko propeći da opet malo zagaravi, i ona će ostati ukusna, sočna i taman pečena. Soli, limuna, ulja, peršuna, belog luka nalivati posle, jer taj sav premaz kojim su ga umakali zalivali i šljapkali vajni morski majstori gradela, ostane spolja, na koži koja je nejestiva. Malo toga dođe do mesa. Samo se pravi dimčina od zgorenog ulja, koja služi da komšiji da do znanja šta se događa, da turisti pusti slinu i da se više bevande može popiti u toj vatri i pari. Ah, da, dim od polusagorenih organskih tvari je i kancerogen prilično.
Naše ribice su bile simbolični znak pažnje i žrtva Posejdonu i Bahusu pride. Nisu bile loše. Nešto kao jegulja su smokvice, a fratrić je bio delikatesan.

* Naziva za ove ribice se sećam od pre jedno 25 godina, dok smo pecali blizu Lore u Splitu, tako su nam, valjda, domorotci,( Iliri x Rimljani x Sloveni) rekli, tako da nisu potpuno pouzdani.

Tweet This Post

Snovi

Jelena — Wed, 18 Aug 2010 20:23:54 +0000

Retko sanjam. I to mi je bas bedak. U stvari, kazu mi da sanjam ja, samo sam verovatno isuvise umorna da se icega setim. Sto je jos veci bedak…

Poslednji put, pre jedno mesec dana, sam sanjala da je Sergej Trifunovic hteo da me opljacka i da sam mu otela pistolj. A pre toga… Ni ne secam se da sam ista sanjala…

Medjutim, ima snova koje cu pamtiti zauvek. Kao oni u kojima letim, sto sam sanjala kao dete. Ti snovi su bili najlepsi.

Jednom, ima tome jedno deset godina, sanjam kako ulazim u ogromnu prostoriju, a na sredini prostorije gigantski sto prepun svakojakih slatkisa… Torti, kolaca, pudinga, kremova, sladoleda… Ma svega! A duz sva cetiri zida isto stoje stolovi, opet prepuni! U principu, nisam neki sladokusac, pre cu da otkinem na musaku, nego na tortu, ali u ovom snu sam dobrano zasukala rukave. Uzmem tanjircinu neku i krenem od onog stola u sredini da stavljam na tanjir od svega po malo… Da sve probam. Kad sam obisla taj u sredini, krenem da obilazim one stolove duz zidova… A sitne kolace odmah trpam u usta i samo se oblizujem. Negde pred kraj obilaska, secam se, razmisljam: “Kako cu sve to da pojedem, a vec sam sita od ovih sitnih kolaca… Pozlice mi, bogte!” Ali, i dalje ja trpam na tanjir…

Na samom kraju, pogledam poslednji posluzavnik… Kad ono knedle sa sljivama! Ljudi moji! Ne postoje reci kojima bih mogla da vam opisem kako sam se osecala kad sam ih videla! Kao kad si klinac, pa imas simpatiju, pa kad vidis simpatiju nesto te zvizne u pleksus. Tako nekako, pa puta hiljadu.

Probudila sam se, skroz zbunjena, naravno… Ali sam shvatila da ih zaista, ali ZAISTA obozavam.

Ja ih jedem ovako: uzmem dve, pa ih isecem na cetvrtine da iscuri onaj fini sok od sljiva boje burgundca, pa pospem secerom koji se u tom soku odmah istopi, pa klopam polako. Sa uzivanjem. Onda uzmem jos jednu. Pa uslikam ostale u ciniji (lose svetlo, a samim tim i slika ). Zatim sve vas ovde obavestim o tome. Kasnije cu verovatno da smazem jos jednu, ako ne i cele dve.

Takozvane gomboce… Gomboce mogu biti sa cim pozelite, ali samo su jedne knedle sa sljivama. To su jedine knedle koje lako mogu da progutam. Sve ostale, “zivotne”, idu teze…

Tweet This Post