Od kad znam za sebe, rakijski kazan sa svojom sjajnim, crvenim kubetom je bio redovni nameštaj šupe u vinogradu – vikendici na Kelebiji. Od sredine leta su otac (sl.1.) i stričevi pekli rakiju. Narandžasta lava koju su s vremena na vreme puštali kroz otvor na telu kazana me je silno zabavljala pušeći se u svom lavotoku kojeg su bili kanalisali u gotovo belom pesku Subotičko-horgoške peščare. Oštar, kiseli miris prevrele pa skuvane kajsije mi se do smrti urezao u mozgu, negde palac iznad gornjeg nepca . Sva ta alhemičarska polumagija nasmejanih dragih ljudi činila je pečenje nekom mističnom rabotom, kojoj je deci pristup bio ograničen na brljanje štapom po pušećoj magmi i katkada skupljanje stakla što ga ovi nalome noću s drugarima koji im dođu “pomagati“. Posle sam im smetao zapitkujući: zašto ovo, zašto ono, kako, pa opet zašto, dok me ne bi oterali po drva. Jednom sam s njima i bratom, noću, negde u ovo doba godine, vadio stubove od ograde i sve zaostale „tačke“ od paradajza, ne bi li nahranili gladna ždrela dva kazana u kojima se na otvorenom kuvala dunja. Padao je sneg.
Danas i sam puštam lavu. ( sl.2.). Uživam. Nemam sinova ni nećaka. Ćerke ne haju, normalno. Kazanče se sada sjaji u šupi na Ljutovu i cedi radžu od kajsija, bresaka, jabuka, loze, krušaka i dunja. Po neki komšija ispeče i šljivu. Čuo sam da će nam i to zabraniti grozni evropljani. Kao štetno je, a i ne mogu nas globiti. A i kome će viski prodavati? Ja ću našeg zakopati i čekati da prođe i ta nedaća. Neće ni Evropa dugo. Čim im uniđemo ima da napravimo takvu zbrku da će se sve to lepo raspasti u nekom klanju. Pa onda, lepo, kad opet bude haosa, ja za bure, kofu, pa copaj cefru u kazanče, pali drva i čekaj dok ne krene. A kad krene… (sl.3.)

Sl.1.

Sl.2.

sl.3.

Tweet This Post